Jacques Lacan
Jacques Marie Émile Lacan | |
Zapadna filozofija | |
Filozofija 20. stoljeća | |
Rođenje | 13. travanj 1901. Pariz, Francuska |
---|---|
Smrt | 9. rujan 1981. (80 godina) Pariz, Francuska |
Škola/tradicija | psihoanaliza, strukturalizam |
Glavni interesi | psihoanaliza |
Poznate ideje | stadij ogledala, realno, imaginarno, simbolično |
Utjecaji | Gaëtan Gatian de Clérambault, Sigmund Freud, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Martin Heidegger, Karl Jaspers, Alexandre Kojève, Claude Lévi-Strauss, Ferdinand de Saussure, Henri Wallon |
Utjecao na | Louis Althusser, Alain Badiou, Judith Butler, Félix Guattari, Luce Irigaray, Julia Kristeva, Ernesto Laclau, Jacques-Alain Miller, Slavoj Žižek, Ljubljansku školu psihoanalize |
Portal o životopisima |
Jacques Marie Émile Lacan (Pariz, 13. travnja 1901. - Pariz, 9. rujna 1981.), francuski psihoanalitičar i psihijatar. Dao je značajan doprinos psihoanalizi i filozofiji te je nazivan najkontroverznijim psihoanalitičarem nakon Freuda. Od 1953. do 1980., u Parizu je održavao godišnje seminare koji su 1960-ih i 1970-ih godina utjecali na francuske intelektualce, naročito na poststrukturaliste. Radeći interdisciplinarno i na tragu Freuda, bavio se pitanjima nesvjesnog, straha od kastracije, ega, identifikacije i jezika kao subjektivne percepcije. Lacanove ideje su značajno utjecale na kritičku teoriju Frankfurtske škole, teoriju književnosti, francusku filozofiju 20. stoljeća, sociologiju, feminističku teoriju i kliničku psihoanalizu.
Biografija
Diplomirao je medicinu, a specijalizirao neurologiju i psihijatriju.[1] Prve tekstove objavljuje već kasnih 1920-ih, tijekom studija psihijatrije. Doktorira 1932. tezom o paranoidnoj psihozi u relacijama s ličnosti (De la psychose paranoïaque dans ses rapports avec la personnalité). Ključno za njegovo formiranje kao interdisciplinarnog mislioca je razdoblje 1930-ih. U to vrijeme puno piše i objavljuje, kreće se u krugu pariških nadrealista i dadaista, počinje učiti praktičnu psihoanalizu uz Rudolpha Lowensteina (kojega je licencirao Freud), pohađa seminare o Hegelovoj Fenomenologiji duha i prvi put predstavlja teoriju stadija zrcala na međunarodnoj konferenciji društva psihoanalitičara (Marienbad, 1936). Raznoliki interesi iz područja psihoanalize, psihijatrije, filozofije, umjetnosti i književnosti odredili su kasniji Lacanov intelektualni put.[2]
Iduće desetljeće je manje plodno - Drugi svjetski rat donosi prekid njegovog psihoanalitičkog rada, kao i rada s Lowensteinom koji 1939. odlazi u rat.[3] Tijekom rata boravi pet tjedana u Velikoj Britaniji, i upoznaje tamošnje prakse ratne psihijatrije, čije će karakteristike opisati 1947. u djelu “Britanska psihijatrija i rat". Do kraja 1940-ih će napisati još niz radova koji će kasnije ući i u njegovu kapitalnu zbirku predavanja i članaka Spisi (Écrits, 1966).[4]
Od 1953. do 1980. u Parizu održava glasovite seminare koji su bitno utjecali na teoriju i kliničku praksu psihoanalize, i na čitav pariški kulturni krug. Seminari su kasnije izdavani kao knjige, uz bitan angažman i uredništvo njegovog učenika Jacquesa-Alaina Millera. Pedesetih godina dolazi do razilaženja u Pariškom društvu psihoanalitičara (La Société Psychoanalytique de Paris) te ga 1953. napušta grupa starijih članova, među njima i Lacan. Utemeljuju vlastito društvo “Société Française de Psychanalyse” (SFP). No, međunarodno udruženje psihoanalitičara (IPA) ne priznaje SFP, dobrim dijelom jer ne odobrava flekisbilno trajanje Lacanovih sesija s pacijentima. Lacan zbog toga napušta SFP i 1964. osniva vlastitu psihoanalitičku školu “École freudienne de Paris” (EFP) koja djeluje u Parizu sve do 1980. Škola zagovara povratak Freudu, i njegovo radikalno čitanje u kontekstu napretka znanosti.
Zadnje tekstove napisao je na proljeće 1981.
Djela (nepotpun popis)
Izvorni naslovi
- Le stade du miroir. Théorie d'un moment structurant et génétique de la constitution de la réalité, conçu en relation avec l'expérience et la doctrine psychanalytique (napisano 1936.)
- La famille: le complexe, facteur concret de la psychologie familiale. Les complexes familiaux en pathologie, 1938.
- La psychiatrie anglaise et la guerre, 1947.
- L'agressivité en psychanalyse, 1948.
- Le stade du miroir comme formateur de la fonction du JE, telle qu'elle nous est révélée dans l'expérience analytique, 1949.
- Some reflections on the Ego, 1951.
- Le mythe individuel du névrosé ou Poésie et Vérité dans la névrose, 1953.
- Lettre à Rudolph Loewenstein, 1953.
- Le séminaire, Livre I: Les écrits techniques de Freud, 1953-1954 (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1975.
- Le séminaire, Livre II: Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, 1954-1955, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1978.
- Traduction d'un texte de M. Heidegger: Logos, 1956.
- S W. Granoffom: Fetishism: the Symbolic, the Imaginary and the Real, Perversions: Psychodynamics and Therapy, New York, 1956.
- Le séminaire, Livre III: Les psychoses, 1955-1956, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1981.
- La psychanalyse et son enseignement, 1957.
- L'instance de la lettre dans l'inconscient ou la raison depuis Freud, 1957
- Le séminaire, Livre IV: La relation d'objet, 1956-1957, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1994.
- Jeunesse de Gide ou la lettre et le désir, Critique, 1958
- Die Bedeutung des Phallus (La signification du phallus) Institut Max Planck, München, 1958
- Le séminaire, Livre V: Les formations de l'inconscient, 1957-1958, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu, 1998.
- Le séminaire, Livre VI: Le désir et son interprétation, 1958-1959, neobjavljeno
- Le séminaire, Livre VII: L'Ethique de la psychanalyse, 1959-1960, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1986.
- Maurice Merleau-Ponty, 1961.
- Le séminaire, Livre VIII: Le transfert, 1960-1961, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1991.
- Kant avec Sade, objavljeno 1963.
- Le séminaire, Livre IX: L'Identification, 1961-1962, neobjavljeno
- Le séminaire, Livre X: L'Angoisse, 1962-1963, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 2004.
- Le séminaire, Livre XI: Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, 1964, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1973.
- Hommage à Marguerite Duras, du ravissement de Lol V. Stein, 1965.
- Le séminaire, Livre XII: Problèmes cruciaux pour la psychanalyse, 1964-1965, neobjavljeno
- La science et la vérité (Seminar XIII), 1966
- Intervention au Collège de Médecine sur: "La place de la psychiatrie dans la médecine", objavljeno 1967.
- Le séminaire, Livre XIII: L'Objet de la psychanalyse, 1965-1966, neobjavljeno
- ÉCRITS, Paris, 1966.
Prevedeno na hrvatski
- Prepiska: Louis Althusser - Jacques Lacan (pr. Ljiljana Filipović)
- Kant sa Sadeom (pr. Tomislav Medak)
- Par ili nepar: onkraj intersubjektiviteta (pr. Željka Matijašević)
- U ime Oca (pr. Zora Suton, Europski glasnik, 2007.)
- Paradoksi etike ili: Jesi li djelovao u skladu sa svojom željom? (pr. Mario Kopić, Tvrđa, 2013.)
- Etika psihoanalize (pr. Mladen Kozomara. 1986.)
- Četiri temeljna pojma psihoanalize: XI seminar (pr. Mirjana Vujanić-Lednicki, 1986.)
Vidi još
Izvori
- ↑ LZMK, Hrvatska enciklopedija, Lacan, Jacques (pristupljeno 15. prosinca 2017.)
- ↑ Johnston, Adrian, Jacques Lacan, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Winter 2016 Edition, Edward N. Zalta (ur.) (pristupljeno 15. prosinca 2017.)
- ↑ Lacan.com, Chronology (pristupljeno 15. prosinca 2017.)
- ↑ Johnston, Adrian, Jacques Lacan, The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Winter 2016 Edition, Edward N. Zalta (ur.) (pristupljeno 15. prosinca 2017.)